Историјат

Модел обавезног социјалног осигурања у форми која је присутна и данас, поставио је немачки канцелар Бизмарк 1883.године доношењем првог Закона о обавезном здравственом осигурању. Он почива на доприносима које су у „болесничке касе“ упућивали запослени и послодавци. Претходно добровољно, осигурање овим законом постаје обавезно, што прописима обезбеђује држава. Доприносима који се сливају у касе, фондове, заводе или агенције управљају представници осигураника и обвезника за плаћање доприноса и у том погледу они имају пуну аутономију и независност од државе која има регулативу и надзорну улогу у том систему.

Зачеци социјалног осигурања, односно пензијског и инвалидског осигурања у Србији јавили су се у првој половини 19. века када су донети и први прописи из те области којимa су обухваћени само радници и чиновници. У Краљевини Србији, 1898.године, основан је први Занатски добровољни фонд, само девет година након доношења, првог у свету, Закона о пензијском осигурању радника у Немачкој. Занатски фонд у Србији имао је велики број осигураника, сопствене изворе финансирања и правила којима су прецизно била дефинисана права и обавезе чланова фонда.

У Краљевини СХС 1922. године донет је Закон о осигурању радника који је примењен, стицајем околности, тек 1937. године, а сматран је једним од најнапреднијих прописа ове врсте у Европи, заснован на начелима немачког социјалног поретка у време канцелара Бизмарка. Законом се разрађују видови пензијско-инвалидске заштите осигураника и чланова њихових породица, а закон је обухватио све ризике осигурања изузев незапослености, на принципима обавезног осигурања, јединствене примене на целој територији. Финансиран je средствима доприноса који су плаћали запослени и послодавци, уз најшири обухват корисника.

На подручју ДФЈ, након Другог светског рата, Законом о спровођењу социјалног осигурања, од 2.маја 1945. године спроведена је унификација свих установа социјалног осигурања. Главни носилац за целу државу био је Средишњи завод за социјално осигурање, а у федералним јединицама су основани земаљски заводи и њихове филијале.

Законом о социјалном осигурању радника, намештеника и службеника донетом 13.августа 1946. године уведено је тзв. државно социјално осигурање, засновано на принципу финансирања средствима доприноса који плаћају послодавци и запослени при чему је држава гарант свих права, односно давања из овог осигурања. Законом су, били предвиђени и судови социјалног осигурања.

ФНРЈ је 1950. донела Закон о социјалном осигурању радника, службеника и њихових породица којим је било одређено да се плате радника и службеника не могу оптеретити доприносима за социјално осигурање, а поступак за остваривање одређених права покретали су, по службеној дужности, надлежни органи ресора социјалног старања и ресор заштите народног здравља. Доношењем овог закона окончано је државно социјално осигурање.

Уредбом Владе ФНРЈ, 1952.године, формирани су фондови државних чиновника, трговаца, рудара... Овом уредбом формиран је Републички завод за социјално осигурање, а 1955. Уредбом Владе о организовању Завода за социјално осигурање, основани су савезни, републички и срески заводи за социјално осигурање.

Закон о пензијском осигурању донет је 1957. годинe, а Закон о инвалидском осигурању 1958. Савезни Закон о основним правима из пензиjског и инвалидског осигурања усвојен је 1972. године и њиме су уређена само основна права из овог осигурања, а републике могле, својим законима, прописивати шири обим права и повољније услове за њихово остваривање.

Нови савезни Закон о основним правима из пензијског и инвалидског осигурања усвојен је 1982. године, а у складу са њим Закон о пензијском и инвалидском осигурању радника који је важио на територији СР Србије.

Републичким Законом о пензијском и инвалидском осигурању из 1992.године основани су, као посебна правна лица: Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање самосталних делатности и Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање земљорадника.

Након формирања државне заједнице Србије и Црне Горе, у Србији је 2003. године донет Закон о пензијском и инвалидском осигурању, Закон о здравственом осигурању и Закон о здравственој заштити. Закон о добровољним пензијским фондовима и пензијским плановима усвојен је 2005. године чиме је, од 1. априла 2006. године, успостављен трећи стуб у пензијском осигурању. Овим законом допуњена је реформа система обавезног државног осигурања и отворена могућност за јачање система добровољних пензијских фондова.

У складу са одредбама Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању из 2006. године, 1. јануара 2008. престала су да постоје три фонда за пензијско и инвалидско осигурање, а основан је један – Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање.

Последње измене пензијског закона усвојене су 2010. године, а примена је почела од 1. јануара 2011.

Oд 1. јануара 2012. Фонд за социјално осигурање војних осигураника (СОВО) у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање.